Sećam se tog avgusta 1990. Ja 12 i po godina sa napravljenim prvim košarkaškim koracima. Autobus Trebinje - Beograd, povratak sa majkom i sestrom iz maminog rodnog kraja, majstor nikako da napravi pauzu. A gleda mi se finale Jugoslavija - SSSR, ne želim da slušam radio prenos. Konačno stajemo, odgledam poslednjih 10-ak minuta i sa suzama od sreće u očima put nikada brže nije prošao. Pune 33 godine traje ta napaljenost na basket, uživanje u uspesima, tugovanje i neprospavane noći nakon nekih poraza.
Ali ovo što nam je ova grupa momaka priredila u ove tri nedelje ima posebno mesto u srcu. Grupa "anonimusa", grupa iz koje na kraju nije ni bilo izbora (samo je Aleksandrov otpao) već je bilo moranje voditi baš ovih 12, grupa gde je četvrtfinale bio maksimum koji smo očekivali od nje, grupa sad smo tu jer ostalih iz raznih razloga nema, grupa gde sam siguran da više od pola Srbije ne zna gde više od pola tima igra...
Na kraju grupa koja je ostavila srce, dušu i telo na terenu i donela srebro koje sija kao zlato.
Momci, hvala vam što ste nam omogućili da sa ponosom možemo opet da kažemo DOBRODOŠLI U ZEMLJU KOŠARKE 🏀🇷🇸🥈🏆